Од завичајне, преко реалистичне, љубавне, сатиричне, па до наративне и мисаоне поезије распростро је Драган Маринковић Драма своје стихове пред публику збирком опомињућег назива „Не дирај ми снове“. Његови снови нису казани ултимативно. Описујући мирноћу завичаја, лепоту жене и тренутака проведених са женом, иронишући са негативностима човека и његовим пороцима, просто нам Драма поручује да је његов сан „мирно море“ којим плови живот али „ако га живиш срцем, може бити моћан“. Зато му не дирајте снове! Јер песник је најопаснији кад није сигуран „да ли да напада ил брзо да бежи, да ли да уједа ил само да режи“.
(Извод из рецензије Срђана Сиђе Живковића)

Песник између живота и судбине

            Књига Не дирај ми снове прва је збирка поезије Д. М. Драме (Драгана Маринковића) који је до сада био познат као писац две прозне књиге. Иако прва, књига сведочи о песничкој зрелости и завидној занатској вештини аутора.

Збирка песама „Не дирај ми снове“ сачињена је од четири циклуса песама различита тематски и мотивски. У збирци је 56 песама, а највећа целина је први циклус „Живовање“ који чини скоро половину збирке. У овом циклусу смењују се римоване и неримоване песме. Песник је тежио ка разноврсности и сталном смењивању тема, врсте стиха и метрике како би избегао монотонију и књишкост. У том смислу композиција је у складу са насловом збирке, јер снови су подсвесна стања испуњена симболичношћу, асоцијативношћу и неком другачијом унутрашњом логиком која није уређеност, већ је скоковита и неухватљива.

Извод из рецензије Драгана Огњановића,

Драган Маринковић Драма је аутор романа “Чвор у мозгу” (Књижевна омладина Србије, 2013. награђен повељом за 3. место у едицији “Пегаз”). Литерарни радови су му објављени у више штампаних и електронских зборника и часописа. Члан је удружења “Нишки песнички круг” и Клуба писаца “Вуково перо” из Лознице. Један је од оснивача и директор Интернет часописа за подстицање дечијег стваралаштва Табла. Нацртао је више десетина цртежа, углавном туш и оловка на папирној подлози.

Сањам

Стално сањам да прелазим преко 
Границе која ми слободом прети 
Јер, што би стари песник реко 
Снове ми нико не може узети

У сновима својим трчим до неба 
Од злата нову планету правим 
Мрачна олуја ме на путу вреба 
Свој барјак треба на врх да ставим

Пењем се, трчим, по звездама скачем 
Месец је од Сунца на корак далеко 
Проливам сузе и наглас плачем
Низ образе ми теку вино и млеко

Дођох до врха где ветар дува 
Свој барјак чврсто у руци носим 
Клекнух на звезду што север чува 
И сузама својим слободу просим


Из књиге Не дирај ми снове